Табеларна организација података¶

Примарни кључ¶

Карактеристично за релациони модел је да врсте у табели немају дефинисан физички положај унутар табеле. Ако смо, на пример, уписали три врсте у табелу која је претходно била празна не можемо рећи која ће врста бити прва, која друга, а која трећа. Једини начин да изаберемо одређену врсту је према вредностима њених атрибута.

Ако нам треба да знамо редни број врсте онда морамо да уведемо колону за редни број, као што смо то учинили у претходном примеру и да онда ми сами (непосредно или кроз апликацију коју правимо) водимо рачуна о томе како ћемо уписивати редне бројеве.

Генерално нам у пракси за сваку табелу треба једна колона или група колона преко којих можемо једнозначно да одређујемо поједине врсте у табели.

Могло би се можда помислити да су у табели ученика име и презиме ученика такви подаци, међутим, то није случај, јер је сасвим могуће да два ученика чак и у истом одељењу имају исто име и презиме. Свака особа у Србији се једнозначно може идентификовати својим јединственим матичним бројем грађана и додавање ЈМБГ у нашу табелу ученика би нам омогућило њихово једнозначно идентификовање на основу ЈМБГ. Међутим, могуће је да не знамо ЈМБГ свих ученика или да не желимо да такве личне податке чувамо у нашој бази. Стога је у приказаној табели ученика уведена прва колона у којој се чува редни број ученика. Пошто ћемо ми сами (тј. наша апликација) да додељујемо редни број, водићемо рачуна да се не понавља, тако да може да се користи као јединствени идентификатор ученика у оквиру базе. На пример, када се помене „ученик број 4”, јасно је да се ради о Петру Миловановићу, мушког пола, који је рођен 8. децембра 2005. године и који иде у друго један одељење.

Због што ефикаснијег извршавања упита је важно да СУБП може веома брзо да нађе у табели ред који му је потребан. Да бисмо омогућили брзо проналажење редова, потребно је да се одреди једна или више колона (података) који својим садржајем једнозначно идентификују врсту у табели. Таква колона или група колона се назива примарни кључ те табеле.

Група свих колона једне табеле увек може увек да се употреби за једнозначно идентификовање сваке врсте у табели, тј. може да се прогласи да примарни кључ чине све колоне. Међутим, то најчешће није практично јер непотребне колоне у примарном кључу само оптерећују рад са табелом. У пракси се увек тежи да примарни кључ чини што мањи број колона, а најчешће је то једна колона.

Примарни кључ може да буде неко познато својство ентитета које је јединствено. На пример, у табели која садржи називе општина у Србији и њихов број становника, назив општине може бити примарни кључ, јер не постоје две општине које се исто зову.

У табели која садржи називе америчких градова, државе у којима се налазе и њихов број становника, примарни кључ може бити пар који чине назив града и назив државе. Наиме, назив града није довољан, јер је могуће да постоје два града у две различите државе који се исто називају (нпр. у чак 34 америчке државе постоји град који се зове Springfield).

Некада су подаци који се намећу као примарни кључеви одређени националним или међунарнодним стандардима. На пример, за идентификовање особа у Србији користи се ЈМБГ, док се у Америци користи тзв. SSN (social security number). За идентификовање места у САД користи се ZIP код. За идентификовање књига користи се међународни ISBN.

Поред тога што неко познато својство можемо да користимо као примарни кључ, можемо и да уведемо посебан јединственим број који наша апликација или сама база података додељује приликом уписа нове врсте у табелу. То зовемо генерисан примарни кључ и уобичајено је да таква колона носи назив id.

И пре појаве рачунара је постојала пракса да се приликом уписа у евиденцију додељује број под којим је нешто уписано. У папирним књигама у којима се воде евиденције често се налазе табеле у којима је једна од колона „број уписа” или „редни број”.

Све у свему, два основна начина за избор примарног кључа су:

• постојећи податак који се уноси у табелу, а знамо да мора бити јединствен

• податак који се генерише приликом уписа врсте у табелу

За разлику од коришћења постојећих података за примарне кључеве (ЈМБГ, SSN, ZIP код, ISBN), генерисани кључеви су тесно везани за нашу базу података и немају друго значење.

За разлику од папирних евиденција, генерисане кључеве обично зовемо идентификатори, а не редни бројеви, јер желимо да истакнемо само да је кључ јединствен и да код коришћења података не треба рачунати на то како је кључ генерисан.

Приликом дефинисања (формирања) табела у бази унутар СУБП, важно је нагласити које колоне чине примарни кључ. Користећи ове информације, СУБП интерно организује податке на такав начин да може много брже да приступи подацима на основу вредности примарног кључа, него када није наглашено које колоне чине примарни кључ (уз нека додатна подешавања, СУБП може брзо да присупа подацима и по садржају колона које нису кључне).

Када задамо примарни кључ, систем осим бржег приступа подацима аутоматски обезбеђује да у табелу није могуће грешком унети две врсте које би имале исту вредност примарног кључа.

Индекси¶

Претрага табеле се најчешће врши преко примарног кључа. Међутим, некада се може очекивати да ће се претрага често вршити и на основу неке друге колоне. На пример, у електронском дневнику се може очекивати да ће се ученици претраживати и на основу имена и презимена. Да би се убрзала претрага по некој колони табеле која није примарни кључ, могуће је тој колони придружити индекс. Индекс је помоћна структура података која може драстично да убрза претрагу. Са друге стране, индекси могу мало да успоре додавање нових врста и ажурирање постојећих, па се стога индекси не додају аутоматски за све колоне, већ само за примарни кључ. За остале колоне дизајнер базе може ручно да дода индекс ако процењује да ће претртага бити често вршена по вредностима тих колона.