Адресе¶

Физичке (MAC) адресе¶

Сваки мрежни уређај има своју физичку адресу која се одређује приликом производње тог уређаја. Те адресе се називају MAC адресе (енгл. Media Access Control) и могу се сматрати непроменљивим (мада постоје начини да се измене на силу). Обично су у питању 48-битне или 64-битне адресе које се записују помоћу парова хексадекадних цифара (нпр. 01-23-45-67-89-AB). MAC адресе имају улогу на нижим слојевима и помажу комуникацију унутар локалних мрежа, али њихова структура није погодна за коришћење у већим мрежама јер нису погодне за рутирање тј. за достављање података рачунарима који се налазе у удаљеним мрежама. Наиме, предуслов за ефикасно рутирање је тај да систем адресирања прати хијерархијски начин организације рачунарских мрежа. Кључни захтев је да сви уређаји у истој подмрежи на неки начин имају сличне адресе (слично као што су све адресе у једној улици сличне, јер имају исти назив и земље и града и улице, као што су адресе у том граду сличне јер имају исти назив земље и назив града тј. поштански број). MAC адресе не могу да испуне тај захтев (јер су одређене у тренутку производње уређаја, а не у тренутку његовог укључивања у неку мрежу) и због тога је уведен посебан систем.

IP адресе¶

IPv4 адресе су 32-битни бројеви, али се традиционално представљају као декадне репрезентације својих појединачних бајтова тј. као четири декадна броја између 0 и 255. На пример, адреса 11000000 10101000 000000010 00000001 представља се као 192.168.2.1. Број битова у IPv4 адресама ограничава укупан број могућих адреса на око 4,2 милијарде. Број уређаја тренутно прикључених на интернет је већ већи од овог броја. Због тога се прелази на новије, IPv6 адресе, које су 128-битни бројеви. Ове адресе се обично представљају као осам четвороцифрених хексадекадних бројева, раздвојених по једном двотачком (на пример, 2001:db8:3333:4444:CCCC:DDDD:EEEE:FFFF).

Основна особина IP адреса је да су структуриране хијерархијски. Приликом мрежне комуникације, подела на битове који чине адресу мреже (то су обично водећи битови) и битове који чине адресу уређаја у оквиру мреже изразито је важна. Наиме, на основу тога се одређује да ли пакет треба доставити на одредиште коришћењем локалног мрежног саобраћаја или га треба послати ван локалне мреже, „у свет”. Пакет се у другом случају, коришћењем локалног мрежног саобраћаја, доставља посебно одређеном уређају (рутеру), који се назива излазна капија или гејтвеј (енгл. gateway).

Оне могу бити додељене статички, тако да уређај има фиксну IP адресу када год се прикључи на интернет. Статичке адресе су неизбежне у неким случајевима за уређаје којима је потребан сталан приступ или повезивање на приватну мрежу. На пример, пожељно је да се адреса сервера никад не мења како би клијенти могли да му увек приступају на исти начин. Још један пример би могао бити штампач који се користи у пословном простору и који мора имати статичку IP адресу тако да сви у канцеларији могу лако да се повезују са њим.

Ипак, чешћа варијанта је динамичка додела IP адреса, када се уређају додељује нека слободна IP адреса сваки пут када се прикључује на интернет, при чему нема гаранције да ће сваки пут добити исту адресу (тј. веома је вероватно да ће приликом сваког поновног прикључивања добити другачију адресу). Једна од предности употребе динамичких IP адреса је безбедност, јер је због редовних промена хакерима отежан приступ и могућност потенцијалне злоупотребе. Смањује се и могућност грешака услед погрешно подешених статичких IP адреса и постиже се једноставније администрирање мреже. На пример, једном лаптопу који се повеже на интернет може се доделити одређена IP адреса, а када се одвоји, та адреса се онда може слободно користити за други уређај који се касније повеже. Када се уређаји који су били повезани на интернет искључе са мреже, они ослобађају IP адресе које су користили тако да те адресе онда могу да се користе за друге уређаје који се повежу на интернет. Динамичка додела адреса заснива се на протоколу DHCP (енгл. Dynamic Host Configuration Protocol).

Домени и URL¶

Крајњи корисник најчешће има додира са URL адресама (енгл. Uniform Resource Locator). Рецимо и да се некада јавља и појам URI (енгл. Uniform Resource Identifier) и да постоји суптилна разлика између појмова URL и URI, међутим, она је прилично техничка и нема потребе да је објашњавамо. URL-ови су тзв. веб-адресе и њих сте сигурно често користили да бисте приступили одређеним веб-сајтовима.

На пример:

• https://www.uns.ac.rs, користите овај URL да бисте приступили сајту Универзитета у Новом Саду,

• http://www.matf.bg.ac.rs/, користите овај URL да бисте приступили сајту Математичког факултета у Београду,

• https://raf.edu.rs/, користите овај URL да бисте приступили сајту Рачунарског факултета у Београду,

• http://info.cern.ch/hypertext/WWW/TheProject.html, користите овај URL да бисте приступили првој веб-страници икада направљеној.

Анализирајмо последњи пример и шта све тај URL садржи.

У поглављу о веб-програмирању ћемо видети да URL-ови могу бити још сложенији од наведених, али за сада је и ово довољно да се стекне представа о томе шта су URL-ови.

Јако важан део сваког URL-а је адреса сервера. У ова три примера то су адресе www.uns.ac.rs, raf.edu.rs и info.cern.ch. Ове адресе се називају домени.

Домени се користе и у склопу URL-ова, али и у склопу адреса електронске поште, нпр. petar.petrovic@uns.ac.rs.

Домени су хијерархијски организовани и састоје од неколико делова раздвојених тачкама. На пример, домен pmf.uns.ac.rs указује да:

• сервер се налази у Србији (.rs),

• део је академске мреже (.ac.rs),

• налази се на универзитету Новом Саду (uns.ac.rs)

• налази се на на Природно-математичком факултету (pmf.uns.ac.rs).

Последњи део домена често указује на земљу у којој је домен регистрован (нпр. .rs за Србију).

Велики број домена није везан за земљу, већ указује на тип организације у чијем је власништву домен. На пример:

• .com је комерцијални домен који може свако да закупи,

• .org углавном користе непрофитне организације,

• .edu користе образовне институције,

• .aero користе авиопревозници и аеродроми.

За доделу домена у Србији је задужена невладина организација „Регистар националног интернет домена Србије, РНИДС”. Закуп домена врши и већина добављача интернета, па ако сте заинтересовани за закуп домена све детаље можете сазнати од свог добављача интернета.

Пошто су за интерно функционисање мрежне комуникације неопходне нумеричке IP адресе, а не текстуалне адресе, сваком имену домена придружена је IP адреса одговарајућег уређаја регистрованог за тај домен (на пример, имену сервера www.pmf.uns.ac.rs придружена је IP адреса 147.91.177.44). Ово придруживање бележи се на посебним серверима, који се називају сервери за имена домена (енгл. Domain Name Server, DNS). DNS се често назива телефонским имеником интернета. Пре започињања мрежне комуникације, софтвер који подржава имена домена (на пример, прегледач у који корисник уноси веб-адресу) обраћа се DNS серверу и од њега тражи IP адресу на основу имена домена које му пошаље. Комуникација са DNS сервером одвија се преко протокола DNS (он је један од протокола апликативног слоја који је део скупа протокола TCP/IP). Да би могла да се пошаље порука DNS серверу, неопходно је да се зна његова IP адреса. Она се задаје ручно приликом конфигурације рачунара или се, чешће, аутоматски добија од посебног DHCP сервера.