Шта је вештачка интелигенција¶

Развој вештачке интелигенције укратко¶

Идеје о вештачкој интелигенцији су архетипске и можемо да их препознамо практично у свим временима и цивилизацијама. Обично су изражене кроз приче о механичким људима, обдареним мудрошћу, емоцијама и другим људским особинама. Само из грчке митологије имамо примере бронзаног човека Тала, чувара Крита, Хефеста који ствара Пандору, или Пигмалиона, који ствара Галатеју (а Афродита је оживљава). По древној кинеској причи, проналазач Јан Ши је пре око 3000 година свом краљу представио механичког човека, који је имао све унутрашње органе и могао је да се креће, говори и пева. Из средњевековне Европе имамо пример алхемичара Парацелзуса, који је тврдио да је направио вештачког човека. Постоје и примери из новијег доба, као што су књижевна дела научне фантастике (нпр. „Франкенштајн“ Мери Шели, или „Р.У.Р - Росамови универзални роботи“ Карела Чапека, као и многобројна дела каснијих аутора). Из ових примера видимо да су тежње ка вештачкој интелигенцији дубоко укорењене у људски род и сигурно су инспирисале и многе научне и инжењерске покушаје стварања ВИ кроз историју.

У развоју научне основе вештачке интелигенције, посебно су значајни радови из области формалне логике и алгоритмике, које такође можемо да пратимо кроз целу познату историју науке, од кинеских, индијских, грчких, арапских, преко европских, до америчких и других научника модерног доба.

О значају формалне логике

Један од најистакнутијих мислилаца који су радили на формализацији дедуктивног размишљања је старогрчки филозоф Аристотел. Он се бавио установљивањем формалних правила за извођење закључака из датих претпоставки. Формулисање оваквих правила је највероватније инспирисано жељом да се дође до објективних, непристрасних закључака, који не зависе од особина човека који те закључке изводи (његових предубеђења, склоности и слично). Еуклид је у том духу, од мноштва познатих чињеница из геометрије изградио систем у коме се до (скоро свих) тих чињеница долази поступцима формалног закључивања. Еуклидови елементи су као модел формалног закључивања постали најзначајнији такав пример за наредних 2000 година. Захваљујући формалном закључивању, људи су и у другим доменима изградили солидан систем знања, које се ослања на веома мали број претпоставки. Прихватањем тих претпоставки - аксиома, добијамо и велики број закључака који су доказани једном заувек и не подлежу новом преиспитивању. Више од тога, а што је за нас овде посебно битно, даљи развој формалне логике је довео до могућности да чак и машине изводе закључке, тј. да се понашају интелигентно.

Формализацијом размишљања и закључивања, односно правилима извођења закључака су се бавили и многи други умни људи у разним епохама. Неки од најпознатијих су Мухамед ел Хорезми, Вилијам Окамски, Џон Дунс Скот, Готфрид Лајбниц, Рене Декарт, Томас Хобс, Џорџ Бул, Готлоб Фреге, Бертранд Расел, Алфред Норт Вајтхед и Курт Гедел. Овде не можемо да се дубље упуштамо у доприносе ових и других великана логике и сродних дисциплина у развоју формалног начина мишљења, који је касније послужио као темељ за настанак вештачке интелигенције. Уместо тога, поменимо само чувену Хобсову мисао, по којој разум није ништа друго до рачунање, а која описује један правац деловања, који је мање или више присутан код свих поменутих мислилаца.

Поред формалне логике, важни предуслови за настанак онога што данас називамо вештачком интелигенцијом су били и напредак електронике, кибернетике и других области, које су се у довољној мери развиле до средине двадесетог века. Током четрдесетих и педесетих година двадесетог века, научници из разних области (математичари, психолози, инжењери, економисти и други) започели су опширну дискусију о могућности стварања вештачког мозга. Данас је опште прихваћено да се почетком развоја вештачке интелигенције сматра скуп у Дартмуту (Хановер, Њу Хемпшир, САД) 1956. године. На истраживачком пројекту - радионици (енгл. workshop) која је трајала око 8 недеља током лета 1956. године, били су окупљени водећи научници тог времена.

Једна од најважнијих тврдњи које су разматране на овом скупу је да сваки аспект учења или било која друга карактеристика интелигенције може да се тако прецизно опише, да може да се направи машина која га симулира. На овом скупу је и настао термин „вештачка интелигенција“, а постављени су и темељи будуће научне дисциплине.

У наредних двадесетак година направљени су значајни кораци у развоју ВИ. Рачунари су решавали текстуалне алгебарске проблеме, доказивали теореме из геометрије и учили да састављају и изговарају реченице на енглеском језику. Мало ко је у то време и веровао да је такво „интелигентно“ понашање машина уопште могуће, тако да су ова постигнућа изазвала велику пажњу јавности.

Након ових почетних успеха, даља очекивања су расла великом брзином, па су огромна средства улагана у развој ВИ. Опште уверење, које је потицало од водећих стручњака, било је да ће машине у свим аспектима интелигенције надмашити човека у току једне људске генерације. Током осамдесетих година се испоставило да су таква очекивања била нереално висока и да су проблеми које треба савладати знатно сложенији него што се у почетку веровало. Последично, улагања у ВИ су смањена и развој је успорен. Ипак, област је наставила да се развија и крајем деведесетих година поново је привукла пажњу светске јавности, када је машина победила светског првака у шаху. Овај догађај је изазвао многе полемике о реалним дометима ВИ и озбиљно је пољуљао нека дотадашња уверења. Наиме, многи људи сматрају да постоје области у којима машине никада неће моћи да се приближе људским способностима. Ова тема је и даље актуелна, јер није јасно у чему машине могу да превазиђу човека, а у чему не, да ли креативност и сличне људске особине могу да се сведу на рачунање, итд. Као један од главних аргумената тадашњих скептика ВИ истицан је управо шах, јер се веровало да ће људи још дуго (по некима и заувек) у шаху бити супериорни у односу на машине. Зато је поменути догађај био прави шок, који је код многих изазвао збуњеност и неверицу, а код неких и преиспитивање општих животних и филозофских ставова.

Након овог историјског тренутка однос према вештачкој интелигенцији је прилично промењен, тако да она поново стиче популарност и привлачи већи број инвестиција и истраживача. Од тада се успеси ВИ нижу таквом брзином да их је тешко и пратити (мада су нека очекивања и даље нереална).

Дефиниције вештачке интелигенције¶

Научници са скупа у Дартмуту су током конституисања вештачке интелигенције покушали да је одреде као науку која се бави прављењем машина које опонашају когнитивне особине људи (способност учења, решавања проблема и слично). На пример, чувени амерички научник Марвин Мински (Marvin Lee Minsky) је ВИ описао као науку прављења машина које раде ствари за које би, да их раде људи, била потребна интелигенција. Мана овакве и сличних дефиниција је у томе што се ослања на недовољно јасан појам природне интелигенције, каква се среће код животиња, а нарочито код људи. Конкретније, да би оваква дефиниција била применљивија, потребно је да се претходно прецизно одреди које су то активности у којима човек користи интелигенцију, а за које, пак, интелигенција није неопходна. Ово је само за себе тежак задатак, чак и када бисмо имали прецизно одређење појма природне интелигенције, око чега такође постоје несугласице и мноштво дефиниција.

Једна од модернијих дефиниција вештачке интелигенције, која је у последње време нешто шире прихваћена, јесте да се она бави проучавањем интелигентних агената. „Интелигентним агентом“ називамо сваки систем који опажа своје окружење и предузима радње које максимизирају његове шансе да постигне своје циљеве. Ова дефиниција је такође веома општа, али је употребљивија од претходне. Мада се вештачка интелигенција и даље на разне начине инспирише природном интелигенцијом, она се на овај начин заснива суштински независно од ње и не спутава се њеним неразрешеним проблемима.